Бедекер

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ (1893-1977) И ЈЕДАН НЕПРЕВАЗИЂЕНИ ДУБОКИ НАКЛОН ГОСПОДИНУ БЕОГРАДУ
Вечни жар славне вароши
Знаменити писац је водич „Београд” написао давне 1936, на француском језику. И дан-данас та књижица је врхунско учило како се пише, сања, воли, гради, брани и разуме свој град. У вишемиленијумској историји Београда, нико о њему није писао боље и дубље него Црњански, тај денди и ратник, сав прек и нежан, ватра и лахор, с мирисом барута и багрема. А када ће му се Београд одужити?

Пише: Драгана Букумировић
Фотографије: Александар Ћосић

„Чија ли су имена уписана у Петербургу и Москви? Уђем ли у снежне вечери Беча, зађем ли маглом Лондона, Париза, прочитам ли историју Букурешта, сиђем ли до Цариграда, нити и конци, као паучина, све ме води срцу Београда. Нема вароши у Европи која је толико била везана за све друге и која је толико покретала марионете других као Београд.”
Тако је писао Милош Црњански у свом мало познатом туристичком водичу Београд.
Танка књига, стотинак страница, са фотографијама, дубоки је наклон писца граду који је носио у срцу као завичај. Начекали смо се више од пола века да је марљиви Гојко Тешић на крају ишчепрка и објави у Народној књизи, у едицији Случај, а у преводу Мире Вуковић са француског. Јер, ова туристичко-литерарна пикантерија из пера нашег великана, објављена је у Француској још 1936. године!
Велики писац лако је освојио нову форму писања туристичких водича и путописа, где се дар подразумева, а изискује и практичан ум и мајсторски сажет стил. Његов бедекер је дирљива књижица и практичан путоказ – где ће, како и чиме путник безболно освојити нову дестинацију – на површини мирно штиво, а изнутра натопљено меланхолијом и дубоким осећањем према граду који је толико волео и за којим је чезнуо.
Мајстор пера зна да се свет може описати, не и објаснити, да постоји само оно што се не види. И сам је живео као номад, ишао из града у град, из државе у државу (од родног Чонграда, Темишвара, Панчева, Стражилова, службовања у Риму и Берлину, дугих и тешких година у Лондону), носећи у срцу Србију и Београд.
Од сваког града у коме му је пролазио живот остајали би му само обриси на ноћном небу, увек различите ноћи а исто небо, и различите линије рубова града. Али тај Београд, та константа у њему, покретао је руку да пише бедекер и да позива: „Дођите, дођите да га видите.”
„Живео сам свуда, потуцао се свуда, па кад залелечем, далеко, наиђе ми Београд који ме утеши”, говорио је, а својој супрузи, госпођи Види, признао: „И тебе сам узео само зато што сам те нашао у Београду...”

ОТМЕНОСТ ОД НЕЗАСЛУЖЕНИХ УВРЕДА

Црњански чезне да европског и свакојаког другог путника зближи са обожаваним градом. Кад перо полети, ослобођено статистике и других неопходних података, од историје до климе и географског положаја, он усхићено позива у Београд, иако зна да његов миљеник нема савршену лепоту оних градова који су се развијали споро и безбедно.
„То је град чиновника и официра, створен ни из чега, док су други прежвакавали швапску милост. Кућа до куће, удадба до удадбе, по вољи очевој, смрт до смрти по вољи Божјој, и ратови. Из тих улица видим плаву пругу Срема... Београд има отменост која се добија од незаслужених увреда. Пун је осећаја једног великог европског такта. Никога у његовом горком часу увредио није, ником се у свом горком часу улизао није...”
Град на споју две моћне реке, на једном од најлепших места у Европи, некада су хвалили ходочасници који су туда пролазили на путу за Јерусалим, потом изасланици и амбасадори европских дворова који су се ту заустављали идући за Истанбул на поклоњење султану, а у наше време диве му се финансијски магнати и велике филмске звезде на пропутовању, бележи писац. Александар Хумболт, упоређивао га је са Лисабоном, Истанбулом и Штокхолмом, а нашег Пупина је положај старе београдске тврђаве подсећао на положај Гибралтара.
Црњански, на задатку туристичког писца, сажима епохе прохујале над београдским небом, сабија их у неколико листића своје књижице, и понавља: „Бедекер није литература као путопис.” У ту се разлику разуме овај мајстор, зна шта ће са речима, али своје мисли понекад тешко стиже да обузда и запише, поготову када су важније неке друге чињенице живота – цена кревета, путне карте, излети, хотели, забава...
Има искуства, написао је већ бедекер Рим и његова околина, али читалац Љубави у Тоскани, искрено је говорио, лоше ће се провести ако мисли да по њој путује.
Намерника спремног на поход у Београд он ревносно упућује у бурну историју и згаришта из којих се, увек изнова, подизао овај град. Може ли да не подсети колика је несрећа погодила град у V веку, за време похода Хуна из Азије, када су уништени и тврђава на Дунаву и читав град? Шта уопште може изоставити из бурне историје тог невероватног града?
Све то рука мајстора своди на неколико страница, не запостављајући владаре и војсковође, старе грађевине, музеје, позоришта, ствараоце и дела, али ни добре ресторане и хотеле. Онима који журе препоручује долазак авионом, мада путовање Дунавом сматра најпријатнијом саобраћајницом између Западне Европе и Истока.

ЛЕПОТА ДЕСПОТСКА И ДУНАВСКА

У време Црњанског, Београд је имао више великих кафеа „бечког типа”, попут „Руског цара”, „Академије наука” и „Москве”. Гости су, поред осталог, на располагању имали све велике домаће и стране новине. (А данас?)
Црњански пише и о карактеру Београђана, тој чудној мешавини ведрине и ироније. Назива их распикућама. Зна он да је тај свет поднео толико невоља, да се хумором брани и живот чини подношљивијим, да га мало шта може зачудити, прашта му вино и добро расположење. „Нигде на свету се не говори о нама тако ружно као ту, код куће, а и другима се то допушта. Какви све нису излили свој гнев, мудровање и жуч над Београдом!” љути се Црњански.
Најстарија лепота овог града нити се зна нити се слути, нити се тражи. Лепота његова сва је деспотска и дунавска. Камен кула огледа се у води. Куд минуше богате, свилене турске галије, са жутим и кривим мачевима као полумесеци, савијени преко голог тела робиња? питао се Црњански, онај исти писац и сневач који је диванио да живот није видљив, него ван наших моћи, „на небесима”, и настављао:
„Где ли је деспот који је толико волео Београд, са лепотом куле извиднице, на врх брда? Где ли је шаренило старо, стамболско, које се морало простирати ту негде изнад вода? Је ли нам од њих остало познато наше млако пролеће, забачено у стрме, старе улице, са воћкама иза плотова.
То позно турско доба још је ту, у прва фебруарска сунчања, под бедемима са ломачом огромних залазака сунца. Понеки ћепенак, са мирисом алве и кафе, још је тих. Бело копље минарета чува их, а пролазе као што све прође. Зар треба да нестане тај Београд што је тресао Балкан? Која наша варош има у својој прошлости тај жар? Нису ли њега гасили ти енглески, француски и руски конзули? Београд је куцао за Балкан, сто година већ. Он је срце свачије ко дише на Јадранском и Егејском мору.”

СУНЧА СЕ ЛАБУД БЕЛИ

Његова опчињеност Београдом није потицала отуд што није видео света. У бројним путописима и репортажама видимо га како је својим даром озарио плаже Јадрана, Боку Которску и многе европске градове. На пропутовању кроз Беч, писао је:
„Напољу пада снег, а још увек пролазе даме са полуголим грудима, увијене у крзна. Дуги и бледи Далматинци, које су, често, издржавале пуначке госпође, одоше. Нема ни Банаћана који носе свилене чарапе. Остали су трговци, сви румени. Они сад ручају у ,Бристолу’ и после вечере штуцају...”
Једног магловитог јутра Црњански је у Минхену. Замишљен над својим „лудим животом”, уз клопот железних точкова, бележи: „Уђосмо у станицу и све поста Минхен. Ништа се није променило. Говорио сам са официрима, мирно, као и са кочничарима трамваја, и вечерао са социјалистима, а пред поноћ разговарао са онима који су се опијали тешким пивом, масним као помије. Официри су ми говорили да је наше херојство само дивљаштво, и да су Српкиње још јевтиније него Мађарице и Пољакиње. Баш тако. Ох, не бојте се, ја сам се смешио, и спомињао Сенегалце и Немице...”
Заносио се Италијом, „лак и провидан, са шљунком у руци”, својим даром обасјао и Тоскану. „Куд одоше сви народи, изузев словенских, одох и ја, збуњено, да нађем звезду зорњачу”, записао је у путопису Љубав у Тоскани.
„Тек ту у Сијени, помислих благошћу и жалошћу својом, могу створити један нови завичај, каквог давно не беше. Не везују ме старе форме и обзири, плаве шуме србијанске једва се виде. Принећу себе пролећу, ослонићу леђа о трешњеви и вишњеви Срем и, невидљиво, ни хваљен, ни исмејан, саставићу телом својим, изнемоглим, блато и траве, брда и облаке...”
Удисао је мирис Париза и Сене, дивио се вечерима пуним широких вода и мостова који се превијају преко вечности и пролећа, после киша које доносе мир. Дивио се париским бабама које продају чешљеве, наранџе, новине и певуцкају цело вече. Дивио се људима, погрбљеним од грехова и разврата, безбрижним, све ради живота.
Путујући, овековечио је својим пером најмање пола Европе, али ништа се не може упоредити са редовима о старом Београду, воћкама његовим, лицејима старим и прозорима у смирај. Тај лирски чаробњак је знао: „Нестаће и онај предратни Београд, што се повукао у Крунску улицу и на Врачар. Београд топлих вечери и багрема, кућа у вртовима, омладине пуне брига за Стару Србију. Београд што је чинио ствари које нико у Европи није смео ни да сања, врео и чио, диван у својој младости...”
„Београд што иде још је лепши. Стоји ту и зида се као да је сва земља празна. Стоји и сунча се изнад Саве, ,лабуд бели’, како га је назвао Бранко Радичевић.
Роман је живот Београда већ давно, од онда још када су многи наши градови били паланке. Жар је Београд што већ давно гори...”

***

Случај
Милош Црњански (1893-1977) – изузетни романсијер, песник, путописац, драмски писац, новинар, учитељ, дипломата, фудбалер, благотворац и срцеломац, такорећи Случај (што је и назив едиције у којој је његов туристички водич, одоцнело и у скромном тиражу, објављен на српском). Како би другачије, у данашњој Србијици, могао да се пробије или поткраде господин Црњански него под ознаком „случај”.
У Београду, који је толико пута бранио и градио, у сновима и у стварности, он данас нема достојну улицу, његова задужбина чами у шпајзу једног судски оспореног здања, награда с његовим именом је згасла у беспарици и безначајности. А његов бедекер Београд и данас може служити као врхунско учило толикима који су, ненаучени, постављени за учитеље другима.

***

Возови и отменост
И путовање возом има својих лепота, каже Црњански. Зграда београдске железничке станице, подигнута још у доба кнеза Михаила, окружена је добрим рестораном и баштом, киосцима са новинама, продавницама дувана... Стране туристе у том господском граду, који израња пред нашим очима, чекају водичи агенције „Путник” који знају стране језике. Могу без бојазни да повере пртљаг носачима који на капи имају број, а на излазу их чека ред таксија. Тарифа: 8 динара почетне цене и динар за сваких пређених сто метара. Аутобуси великих хотела чекају долазак брзих возова, а пред станицом су и фијакери и трамваји.